Jovan Veljković - Pesma o nerazumnom nedostajanju

Slušaj me ti,

koja ležiš daleko,
sluteći da ti pišem pesmu!

Ti, sa tako rasturenim crnim morem
na jastuku, nehajna,
ne pridajući značaj
somotariji vrata i oblini ramena
(čist bezobrazluk)
koji se vraže pod mojim
muškim, beznadežno zaljubljenim očima...

Slušaj me,
ti,
zbog koje smišljam scenario
pekmezave sapunice i porno filma,
ti, slatkomisliva
i slatkorečiva sladokusnice,
boginjo ispijanja kafe,
etalonu iskonskog seksipila,
ti, koja s lakoćom, na štiklama
i u mini suknji
govoriš o Vudi Alenu,
dok ti gledam noge,

ti, kojoj je nemoguće gledati u oči
i dovoljno dobro sakriti beznadežnost...

Slušaj me, dok hodaš gradom,
dok, sigurno, iskusno kriješ
u pletivu, džinsu i donjem vešu
tu
nameru-savršenosti-da-eksplodira.

Slušaj me, ti, čiji miris
čuvam na ramenu,
ti, koja pričaš dok spavaš,
koja uzdišeš dok jedeš testeninu,
onako, skupljenih očiju,
ti, čije pokrete nesvesno
oponašam ustima,
koja čuvaš kult bele kafe
i moje pesničarije, duboko,
gde me ne mogu povrediti.

Slušaj me...
Kako sklapam ruke
i ućutkujem usne,
jer i dalje
ne znam da te opišem...