Danilo Lučić - Melanholični bog groma

svi ti časovi osame,
časovi radosti
bacanje koske svemiru
nesravnjiva ljubav genija
za one bez milosti i pojma

A – Ako povežem dušu svakog čoveka sa nebom
C – Cela će vaseljena zatreperiti,
zaživeti

iako
nije lako uzjahati talas
a ne povrediti ga
ne ukrotiti ga već zamoliti
ili
ne može bilo ko svaku zlatnu žilu
smatrati samo provodnikom,

 i ništa više


on tera ljude da gledaju zemlju
punu njihovog nemara
vidiš li kaže u njoj igralište za munje
a u vazduhu nad njom slobodan svet
- tako se tvori bog sa električnim telom
- tako se uči dobroti i prirodi
- tako se razvejavaju trikovi i daje magija

opet beskrajni časovi radosti
uma koji tragično dokazuje
mogućnost putovanja kroz vreme
tako što je rođen u pogrešnom

a kad prođu časovi osame,
prođe i sve
sva prašina i sva bižuterija uspeha
i kad u enigmi bude malo manje tame
malo više čoveka svetlog
biće jasne oči pune zraka u golubici
kao jasan početak, kao prvo slovo
kao novi svet što niče iz magije