Danilo Lučić - Na žalu

sećam se čudnih izbočina na čašama
iz kojih smo pili ledeni mohito
dok smo još bili zaljubljeni

neka devojčica se stropoštala niz plažu
zatim dugo dozivala oca
njen drugar je mokrio u plićak

sa pladnjeva su se caklile
ukočene oči riba
muve su nam grizle pete

u daljini otekli oblak
survava se niz planinu
sunce kao da ustuknu

gledam tvoju ispucalu crvenu kosu
i mislim kako joj fali cvet
ližeš svoj prst da bi okrenula list

kad je munja pukla u obližnje brdo
požar je pomahnitao
dole, ka kućama u pristaništu

tada sam rešio da se pretvorim u kameru
i čekam velikom veštinom
odjavnu špicu