Adem Garić - Šetnja modernog čovjeka do granapa

Ne usuđujem se prelaziti ulicu
daltonistički povez je na očima vozača
Ne usuđujem okretati se
lijevo desno
dizati i spuštati pogled
ispisujući beživotne krugove
Ne usuđujem se odmoriti mozak
parkom se (trč)karaju grupice tinejdžera
vatrenih pogleda, raspuštenih jezičina
Ne usuđujem se komentarisati
djevojke u minicama i dekolteima do pupka
mogao bih razotkriti im čednost među dojkama
i zauzvrat dobiti šamaranje pogledima
Ne usuđujem se gledati vrh cipela
telali bi mogli izdati proglas o mojoj neuračunljivosti
Ne usuđujem se odstarniti izrovanu ploču na Ferhadiji
reformistički (ne)stranački to je podvig
Ne usuđujem se projektovati budućnost
papirnatim blokovima
pjenušavim željama
na obali idiotizma
Ne usuđujem se čekati odgovore
na važna i neželjena pitanja
Ne usuđujem se protestovati prostački
besmislenim obrocima dosade
dok ispijamo kahvu
govoriš mi
-čuvaj se-
era beskurpuloznih plagijatora zaživljava
Ne usuđujem se priljepiti radost
tvojoj neodnjegovanoj brizi
Ti ne znaš
nije to nedostatak ambicije
što odvraća pogled od mogućnosti viđenja
(tuđe ime urezano ispod pjesme)
-kamo sreće takvu potvrdu da mi dostave napismeno-
Ne usuđujem se graditi dvorce
pokraj umraljnih rijeka zaborava
Ne usuđujem se istinu predložiti za vladara
Ne usuđujem se progutati glad za tuđim mesom
Ne usuđujm se raskivati merdevine nebeske
mogao bih vječnost dočekati Prometejski
Ne usuđujem se sistematski odgovriti na pitanje
bolje, jesmo li zaslužili?
Ne usuđujem se skinuti teret minuta
što natrpavaju glavu osinjim zujem
Ne usuđujem se voljeti tebe
u meni što tražiš dom
Ne usuđujem se prihvatiti promjene zdravo za gotovo
Ne usuđujem se pomisliti da haos diktira ritam
Ne usuđujem se isukati mač neovisnosti
Ne usuđujem se priznati da sam ulovljen
u zamku prostodušnosti i nebrige
Ne usuđujem se tražiti pravdu na nebu
dok gulim kožu života
Ne usuđujem se
a ipak...
prelazim ulicu