Nada Đurđević - O kako je ludo

Sunce tka zvezdaane visine,
to šapuće lišće i beli sneg
da mu se zraci sapliću o breg.
Mozak vijugama tišinu peni,
Savija gordost prkosnog čela,
traži prah duše i tela.
Tad um s ruke dugu preskače.
Nabreklo vreme rastače
preteško breme i seme...
Sazvežðe guta nove komete
pa onda zbogom dubine neke
u koritu plaču i reke.
Misao želi reči da tka
koliko neba ima do sna.
Mesec u senu raða romansu
dreka se čuje čak na marsu
tišinu prekida govor vetra
mumlanje čujem sa kilometra.
O,kako je ludo, baš to sam htela,
mameći s usana nemušti glas
to reči kaplju na dušu moju 

suzice vrele za večni spas.