Postmoderna literatura

U Bdenje nad Finneganom / Finnengans Wake (1939),  Jamesa Joycea primetan je kasnomodernistički pokušaj beskonačne refleksije dostupnog književnog materijala u jednom istovremeno vavilonskom univerzalnom jeziku. U eksperimentalnim romanima (dominirajućoj formi postmoderne), u principu, nedostaje sveznajući pripovedač, odraz društvene stvarnosti i psihologija likova. Tradicionalne pripovedačke strukture se razbijaju, karikiraju i mešaju – priča više ne teče pravolinijski.

Tu su takođe inovacije u načinu pričanja: monolog i upravni govor zamenjuju dotadašnje opise, i dijaloge. Do izražaja dolazi i intertekstualnost – tekst koji pišemo „krade“ misli i rečenice iz nekih drugih tekstova, spominjemo naslove nekih knjiga iz prošlosti, pa tako ono što pišemo komunicira sa prošlim tekstovima. Mnogo se koristi tehnika montaže, a nezaobilazna je, naravno, ironija. Mesto uređenosti zauzima haos, a umesto opipljivosti tu je apstrakcija; mimezis kao tradicionalno podražavanje stvarnosti najčešće iščezava. Postmoderni roman želi šokirati, začuditi, poreći i zanemeti čitaoca, a sve to radi strateški, tako što estetski iskorištava slučajnost.

Postmoderna otkriva magiju, intuiciju, novu osećanost, postavljajući je na isti stepen sa naučnim vrednostima, želeći pritom postići demokratiju. Izgleda da je se ne tiču sve opasnosti toga čina.

Nakon Džojsa, najava književne postmoderne dolazi od argentinca Jorge Luisa Borgesa. U svojim knjigama, on je stvorio jedan enciklopedijski tekstualni univerzum, u kojem sopstveni tekst korespondira sa mnogim drugim. Ova intertekstualna igra najbolje se primetna u Borhesovoj priči Vavilonska biblioteka (1944.), koja celu postmodernu poetiku predočava u slici beskonačne, iracionalne biblioteke. U Italiji ovu tradiciju sledi Italo Calvino.
Važan predhodnik postmodernog pripovedačkog umeća jeste Thomas Pynchon, koji je još u ranijim tekstovima u svoju literarnu strategiju uključivao ironiziranje profesionaliziranja postmoderne recepcije.

U Nemačkoj, program postmoderne 1982. formulira komedija Kaldewey, Farce Bothoa Straussa, integrirajući time teoretsku nadgradnju u teatarsku predstavu: Vreme, ono sakuplja mnoga vremena. Ostali nemački predstavnici su Peter Handke i Christoph Ransmayer, a u SAD William Burroughs, Kurt Vonnegut, Robert Lowell Coover, John Fowles i Paul Auster, u Latinskoj Americi – Julio Cortazar i Mario Vagas Llosa. U Francuskoj je postmodernu književnu tradiciju inicirao novi roman sa svojim naglaskom na umetnom u umetnosti. Alain Robbe – Grilletova igra sa žanrovima (krimi, detektivskim i ljubavnim romanom) najbolja je odrednica postmoderne – preuzeta verovatno od Vladimira Nabokova. Veliki ljubitelj Borhesa, Umberto Eco se u svom bestseleru Ime ruže kretao u okviru srednjovekovnog krimi romana, koji objedinjuje mnoge postmoderne i semiotičke atribute u književnu celinu. Ostali predstavnici književne postmoderne su Salman Rushdie (Midnight’s children, 1981.), Doris Lessing (Canopus in argus, 1979. – 1985.) i surrealistička bajka Bloody chamber (1979.) Angele Carter. U postkomunističkom SSSR-u autori su pokušali skrenuti sa puta socijalnog realizma, literarno sjedinjujući nesigurnost i heterogenost svakidašnjice sa poetikom postmoderne. Reprezentativna odlika u ovom slučaju je groteska.