Jelena Stanković - Povratnik

Moj najbolji prijatelj
Bio je šlem pun mraka
Na glavi bez torbe
Sa našivenom rupom.
Voleo sam ga
Kao Narcis svoj list lovora
Onda kada sam negde davno
Na sreću gledao kao na
Epolete i dugu
Kolonu marširajućeg puka.
Kada sam na
Redeniku nosio osmeh
Kao uspavanu senicu,
Kao uniformu,
Barut zariven u meso,
Epolete
I dugu
Nad pukom što maršira u pepeo.
Sada je moja sreća
Sa ribarnice i
Ponoćne kaldrme
Ničiji pas
Toliko sličan meni
Da likujem nad krastama
Po gnojavoj štenećoj koži,
Upalom trbuhu,
Prebijenoj šapi
I jaucima
Besno,
Kao da tučem sebe
A već dugo me ništa ne boli.
Topim se kao sveća
Na mome grobu.