Jutros je kuja pri
štali,
gde rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro malih,
riđih štenadi redom.
I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nežna;
od trbuha njene topline
voda se topila snežna
A uveče, kao i vazda,
kad koke na legala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.
Trčati snegom je stala
sledeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.
A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sene,
njoj se mesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred
druma,
a mesec na putu
kasnu
sakri se iza
huma.
I tiho, kao kad s brega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvezde sred snega
kotrljahu oči se pseće.
No comments:
Post a Comment
Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: