Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Pismo majci

Jesi l' živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uvečer nad kolibom tvojom

Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često

zbog mene veoma zabrinutu

i da ideš svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često

uvek isto priviđenje muči:

kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!

Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam

da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,

i srce mi živi samo snom,

da što pre pobegnem od jada

i vratim se u naš niski dom.

Vratit' ću se kad u našem vrtu

rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru

budiš me ko pre osam leta.

Nemoj budit' odsanjane snove,

nek miruje ono čega ne bi:

odveć rano zamoren životom,

samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često

viđaju onako zabrinutu,

i ne idi svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.